Имајући у виду да се велика фама дигла око иницијативе за рушење споменика „вештице“ одлучио сам да се још једном огласим по том питању.
Евидентно је да има оних који се згражавају над осудом а онда и „прогоном“ вештице из непосредног окружења Цркве, што и не чуди јер да није тако живели бисмо у свету тоталитаризма против кога смо, надам се, сви без обзира на којој страни се налазимо када је у питању ова тема. Свесно, несвесно или по задатку једна група људи констатно покушава да замени тезе представљајући нас који се противимо поменутом „споменику“ незналицама, сељацима који једном месечно „силазе“ у град, затуцаним идолопоклоницима и да не набрајам даље. Сврставајући нас међу „хејтере“ и рушитеље свега што неко направи истовремено величају вештицу и ликују над идејом да се поменути „споменик“ налази на тридесетак метара од главне јагодинске Цркве. Уз опаске да смо ми верујући најгори талог овог друштва који исто уназађује и враћа у 19ти век, да су вредности које поштујемо застареле и примитивне и да не можемо тобоже ми ускраћивати право другима на опредељење и наметати своје вредности некоме ко то не подржава.
Том приликом занемарују чињеницу да је на том потезу прво саграђена Црква у чијој је непосредној близини зајахала ова вештица, занемарују то да већински народ(преко 80%) јесте верујућ и подржава институцију Цркве чији је став о вештицама јасан, а на крају занемарују и да један део аргументације нас који смо против овога лежи и у намери да се неко посредно лично афирмише и овековечује што је уз локалитет „споменика“ можда и главни парадокс. Неформално се добро зна ко је био задужен за сређивање овог трга и ко је написао књигу „приручник за вештице“ и то могу да тврдим без страха од тужби. Значи, нисмо ми против уметности, нисмо ми ни против свега што тренутна власт гради(уколико је у интересу грађана и у складу са законом), нисмо ми ни вечити противници свега али јесмо они који се бране и на то имамо права. Бранимо себе, традицију, веру, лично и национално достојанство и на крају крајева ма колико то вама парадоксално звучало бранимо културу! А бранимо је тако што не дозвољавамо да се под њеном маском вређају уверења већинског становништа, јавни морал и институција Цркве.
Инсталација вештице апсолутно не би била спорна да се нашла у неком другом делу града, туристичком, на пример у излетишту Поток и зато је неумесно оптуживати и етикетирати људе да су из незнања и страха од непознатог „протерали културу из града“.
Људи су се побунили јер им као нонсенс делује чињеница да улица поред цркве носи Крцуново име и да се надомак ње налази „споменик“ вештици. Аутошовиназам на делу.
У складу са наведеним забрињава и то што су аргументи „адвоката вештице“ слични аргументима оних који су под фирмом „женских права“ на споменик Патријарху Павлу у Београду лепили слогане „Абортус је женско право“ и да не набрајам даље.
Све то је упаковано у амбалажу личних слобода, прошло како је прошло без озбиљних консеквенци по ауторе овог срамног чина али да разјаснимо једну ствар, ово није Београд, грађанштина(у идеолошком смислу круга двојке) овде се никада неће примити.
Иако сам навео да против вештице у другом делу града не бих имао ништа, као претпостављам и велики број критичара, напомињем да то не значи да ми поменута инсталација свиђа а ако већ расправљамо о укусима мени је споменик српском сељаку у селу Главнци код Јагодине много друштвено прихватљивији, лепши и са јаснијом поруком, ма ко да га је осмислио, урадио или поставио.
Не могу а да као грађанин не изразим дубоку забринутост што се два дана пред прославу Светог Саве као друштво бавимо оправданошћу постављања „споменика“ вештици на 30 метара од цркве и гимназије а узимајући у обзир ко је био Свети Сава убеђен сам да би биста са његовим ликом била прави избор за споменик јер није свеједно ко ће мотрити на нашу децу док се играју у новоизграђеном парку, вештица или Свети Сава?
Било како било вештица је уклоњена, ко је уклонио не знамо, јер нема званичних података, али ако треба преузети одговориност није ми проблем да се јавим па и ако треба да за то и одговарам јер ћу свакако бити предмет тужбе госпође Јаковљевић као што сам то био и онда када смо анимирали јавност по питању отимања бебе младој мајци под окриљем ноћи. Успели смо тада, успели смо и сада јер је правда била на нашој страни а неке ствари су ван домашаја вештичарења и нема их у њиховим приручницима. Фарма, Задруга, Ноћ вештица, а сада и споменик вештици код цркве, превише је сложићете се.
Аутор: Стефан-Вук Милановић
