Скоро свакодневно свако од нас чује по неку причу о одласку из Србије неког од својих пријатеља. Виза, радна дозвола, учење немачког језика, продаја дедине њиве „да се нађе у печалби за почетак“ и одлазак. Одлази отац, па за њим жена и деца. И ако за наш народ трагична прича она је наша свакодневница.Међутим има младих људи који који искачу из тог клишеа. Интернет портал Глас Поморавља, у циљу промоције останка на селу и у Србији али и са жељом да промовишемо праве вредности, кренуо је са обиласком поморавских села и данас нашим читаоцима представљамо једног младог пољопривредника који свакако завређује велику пажњу окружења.
Представљамо вам Ивана Милојевића из села Ковачевац код Јагодине, супруга, оца, ентузијасту, љубитеља природе и здраве хране, човека који показује да ипак може другачије.
Његова породица је прве засаде под воћем подигла средином давних 60-тих година прошлог века. Тада је избор пао на брескву коју и дан данас узгајају, затим је уследила шљива, а пре три године подигнут је воћњак под крушкама. Породична традиција, искуство, жеља за стручним усавршавањем, предан рад и 10ха земље у власништву, овом младом човеку били су довољна потпора да настави породичну традицију и донесе одлуку коју данас млади у Србији ретко доносе, одлуку да остане.
У разговору са овим вредним тридесетрогодишњаком сазнали смо да је постепено проширење узгоја воћа је у току али озбиљније повећање површина под засадима, по његовим речима, могуће је само ако се буде регулисало тржиште садница јер су расадничари уништили воћарство малтене исто као и увознички лоби а све због тога јер се у узгоју садница не поштују правила струке. У том сегменту влада јавашлук и непходно је постојање ригорозних контрола, за наш портал каже Иван Милојевић.
Ентузијауам, како наводи, постоји, јер се воћарство више исплати од ратарства али је пласман робе вечита трзавица сваког произвођача па Ивана или неког од његових укућана, током сезоне можете видети на јагодинској пијаци како продаје своју робу која је, у шта смо се и сами уверили приликом посете његовом газдинству, одличног квалитета.
О задругама и њиховом оснивању у Јагодини није желео да говори јер не зна на који начин би се оснивале и како би тржишно функционисале али ако би се радило по закону који би био на страни произвођача а не откупљивача мишљења је да оне могу да буду нека врста сигурности за произвођаче.
Његова жеља је у једном тренутку може тржишту да понуди нешто више од сировине, тј готов производ било ког типа али за то је потребна подршка државе макар и кроз активнији рад посебне саветодавне службе која би се бавила само тим питањем.
Из разговора са Иваном издвојићемо његов одговор на наше питање које се тиче разлике између живота на селу и живота у граду.
„Разлика између живота на селу и у граду свакако постоји. Човек је створен да живи и да ради у природи а канцеларијски послови су измишљени накнадно. Осећам се растерећено и испуњено у свом воћњаку. Радим шта волим и мислим да се физичка преоптерећеност лакше превазилази од психичке што не значи да људи који живе на селу немају времена за интелектуално надограђивање. Нема човека који се не осећа лепо у природи а данашња деца, градска деца, дефинитивно болују од недостатка природе. Потребно је да се вратимо природи и једни другима јер су људи све више отуђени како једни од других тако и од природе као основног станишта човека.“
Иван додаје да познаје врло мали број људи који се баве пољопровредом као основним занимањем, што сматра да је лоше. Осталима је пољопривреда узгредно занимање и углавном сваштаре у производњи јер циљана производња носи велике ризике који без подршке државе не могу да се превазиђу.
На питање добија ли помоћ од државе и шта спада под ту помоћ рекао је да жели да похвали пољопривредну саветодавну службу из Јагодине и људе који у њој раде као изузетно коректне у саветодавном смислу. По његовим речима у питању су велики професионалци који знају свој посао и та помоћ више му значи од мизерних субвенција које даје држава по хектару обрадиве површине.
За крај, Иван је желео да поручи младима да остану овде јер без обзира на плате, стандард и услове живота „негде тамо“ увек нешто недостаје а то што недостаје не може се купити новцем.
Интернет портал Глас Поморавља Ивану Милојевићу воћару из села Ковачевац код Јагодине и његовој породици жели све најбоље у даљој производњи и позива све читаоце да овај текст поделе даље како би се што већи број младих људи окренуо себи, својој дедовини, свом селу и држави јер без младих у Србији, Србије ускоро неће бити.
Буди као Иван!
