Ако је неко у својој каријери био градоначелник Београда од 2008-2012, затим министар без портфеља задужен ни мање ни више него за Национални инвестициони план током 2007-2008, а пре тога директор Народне канцеларије председника у периоду од 2004. до 2007. године и као шлаг на торту председник Кошаркашког савеза Србије од 2011 до 2016 године онда су оптужбе о огромној своти новца на рачунима Драгана Ђиласа све утемељеније. Уз све то треба додати и да се Ђилас бави приватним бизнисом још од по Србију веома тешке 1995те године када је своју прву фирму регистровао у Чешкој, на свог кума, а сада лидера фиктивног про-националног покрета под називом „Ослобођење“ Млађу Ђорђевића, који се сплетом околности у улози разних саветника налазио у врху Досовског режима током целе њихове владавине. Утицај Драгана Ђиласа у такозваним „опозиционим“ медијима је обавијен велом тајне али се суштински не доводи у питање јер од свих опозиционих активности Нова С, Н1, портал Директно и остали уживо преносе само и искључиво конференције за штампу његове Странке слободе и правде, дакле раде исто оно за шта њихова тзв. „грађанска опозиција“ оптужује Александра Вучића да спроводи на Пинку и Тв Хепију.
Али оставимо то по страни и вратимо се на Драгана Ђиласа и његов боравак у власти Дос-а, што у оквиру Владе Србије што као градоначелника. Наиме, тај период обележиле су многе спорне приватизације и инфраструктурни пројекти почевши од изградње моста на Ади, преко увођења система Бус Плус и пуно тога ненаведеног. Међутим ко се сећа, а углавном се сви сећају, свуда где је Ђилас посредовао и све што је он тада организовао било је под посебном лупом јавности због великог броја неправилности и шпекулативних радњи. На крају крајева, за долазак Снс-а осим њихове добре унутарстраначке организације великим делом заслужани су и људи који су сада око Драгана Ђиласа.
Деценију касније, јавности се све интензивније са својим слоганим „Имамо план“ као алтернатива власти нуди управо он и његов ССП као рециклирана верзија Демократске странке и окосница владавине ДОС-а.
Знајући да можда осим у Београду у свим осталим срединама на своје име не може да узме довољно гласова и прескочи изборни праг, такозвана „Уједињена српска опозиција“ у први план гура неке „нове“ председничке кандидате попут Маринике Тепић и Здравка Поноша. А ко су они заправо?!
Мариника Тепић Чобану, садашња гласноговорница Ђиласовог ССП-а, а некада досовска покрајинска секретарка за спорт и омладину из буџета АП Војводина финансирала је разне ЛГБТ семинаре, пројекте а на крају и уџбенике о репордуктивном здрављу деце и инсистирала на њиховом увођењу у наставу на територији Војводине због, како је навела, превентивног утицаја кад је реч о очувању здравља младих. Међутим намера је наравно била сасвим другачије природе па је садржај тих уџбеника промовисао хомосексуализам у основним школама.
Осим тога, као припадница румунске националне мањине никада није имала слуха за злочине који су се над Србима дешавали на простору бивше Југославије.
За разлику од тога била веома активна на афирмацији такозваног „геноцида“ у Сребреници што кроз јавне наступе што кроз потписивање разних резолуција и декларација којима се српски народ стигматизује као злочиначки Република Српска као геноцидна творевина са упитном будућношћу.
Уз њено име све чешће се као кандидат „Уједињене српске опозоције“ спомиње Здравко Понош, начелник генералштаба за време владавине Дос-а који је осим девастирања институције војске и укидања војног рока предњачио у инсталирању Нато кадрова у српској војсци.
Опозициони медији под контролом Драгана Ђиласа већ га позиционирају као „генерала који може у „рат“ са Вучићем“ иако је јавности антипатичан скоро па као и они који му евентуалну кандидатуру протажирају.
Нато ђак, доводен у Генералштаб са циљем успостављања коначне капитулације Војске Србије најпознатији је управо старим кадровима нашег безбедносног система који су по налогу запада уз његов „амин“ превремено пензионисани како би се отворио простор за инсталацију кадрова обучаваних на западу и за западне интересе. Уз то за њега се везује и отварање прве Нато канцеларије у српском министарству одбране.
Суштинки гледано, Здравко Понош, за кога његов дојучерашњи партијски колега Никола Јовановић тврди да је са Шутановцем топио тенкове и уништавао Војску Србије, као и да је лажни десничар који је за НАТО пакт има амбицију да постане председнички кандидат што показују и његови чести наступи у опозиционим медијима.
Но, све ово је политика и неминовно је да ће и ова групација имати своје своје присталице на предстојећим изборима на које ће ССП свакако изаћи, с тим што се поставља питање да ли овај скуп денационализованих појединаца без јасног става о виталним националним питањима као што су Косово и Метохија, Црна Гора, Република Српска, улазак у Нато и сарадња са Русијом могу бити алтернатива власти или је српској политичкој сцени потребан неки трећи пут који ће предводити неко ко може бити објединитељ већински патриотски оријентисане Србије.
