У времену Корона лудила лепо је чути да постоје људи који виде даље од телевизора и разумеју више од онога што нам се путем Тв канала сервира. Иако је већину нас обузео страх од спољашњег света ипак постоје они који су отворени не само за нова искуства и оно што се дешава ван наше зоне комфора већ и за нове и неистражене делове себе, оне делове које је савремени живот чак и пре појаве Короне некако потиснуо дубоко у нас. Говоримо о потреби човека да буде човек, да помогне, освести, просвети и безусловно унапреди живот других људи и маргинализованих заједница. У неусловном смештају у заједници са великим културолошким разликама у односу на Србију и Европу у целини, Лука Миличић-пољопривредник из Јагодине своје слободно време у зимском периоду користи да посети Африку и учествује у програмима едукације деце у неразвијеним подручјима.
Да као главни уредник Интернет портала Глас Поморавља не познајем Луку лично вероватно бих оставио простор за дискусију и отворио могућност да се његов чин сврста у сферу фарисејске потребе белог западног човека да ситним гестовима пере своју савест брендирајући тако доброчинство које сматра дискреционим правом западњака, а не обавезом сваког хришћанина па и човечанства у целини.
За своје 33 године сусрео сам се са многим ситуацијама, а послови које сам радио нису увек били најрепрезентативнији. Један од тежих послова свакако јесте био и брање вишања код Луке на његовој плантажи у Ковачевцу. Међутим, начин на који се Лука поставља према запосленима и поверење које међу њима има било је добар пример како послодавац може уредити један гломазни систем(дневно је било активно и преко 300 берача), а да не спроводи никакве репресивне мере, ангажује обезбеђење и одбија од зараде како би осигурао свој профит и остварио додатну зараду. То је вероватно први послодавац са којим сам се сусрео за кога су радници говорили да им је дневница и плата сигурнија код њега и да ће се својом вољом наплатити тек након завршене сезоне, иако су се могли исплаћивати на дневном нивоу.
Управо из тог разлога, знајући Луку и његове моралне вредности на основу личног искуства, одлучио сам се да овим текстом афирмишем његову потребу да помогне онима који су стицајем историјских прилика осуђени на немаштину и живот недостојан човека.
Африка је вековима суочена са вишим нивоима сиромаштва, а деценије површног економског раста биле корисне само за малобројну богаташку елиту. Све веће раслојавање и све већи број сиромашних праве неспојив јаз међу кастама које су постале два непомирљива света на једном истом континенту и у истим државама. Са том ситуацијом већ годинама уназад суочава се наш Јагодинац, Лука Миличић, који је у више наврата волонтирао у земљама попут Танзаније-Занзибара, Кеније, Уганде, а ове године провешће 3 месеца на афричком континенту и то два пута по 45 дана у Кенији и Танзанији.
Знајући све ово позвали смо нашег суграђана и замолили га да у краткој изјави за наш интернет портал упозна наше читаоце са својим активизмом, мотивима који су га покренули да на овај начин да себе неком вишем циљу као и искуствима које је у годинама волонтирања стекао. Његову изјаву преносимо у целости:
Пре свега хвала уредништву портала Глас Поморавља на позиву и жељи да пренесе ову причу и на тај начин мотивише људе да на свет гледају из другачијег угла. Мене као човека мотивишу приче које у својој основи имају жељу да некога усреће и овај свет учине праведнијим па се надам да овај текст мотивисати још људи да ураде нешто за своју или ширу заједницу не очекујући притом никакву против услугу. Мали кораци људскости чине човека срећним и враћају га на онај, за мене исправан пут, пут саосећајности, разумевања и помоћи другима. У свом раду ја сам углавном сконцентрисан на помоћ деци. Радионице и предавања која у сарадњи са локалним наставницима организујем помажу тој деци да виде даље од сиромаштва у коме су,а мени све то помаже да побегнем од свакодневне рутине и живота у коме је појединац само мали заменљиви шрафчић потрошачког друштва суровог западног капитализма. Сама идеја да се укључим у овај програм родила се када сам био у посети сестрићу у Уганди. Након тога одлучио сам се да свој ентузијазам и слободно време поклоним управо деци са континента у коме су друштвене разлике велике, степен образовања низак а услови достојни човека у 21.веку далеко од њих, то је Африка. Управо време које проводим са њима научило ме је много о појму среће. Научио сам колико заправо ми имамо разлога да будемо задовољни јер постоји много људи и деце који данас немају оброк, немају приступ пијаћој води, а о образовању да и не говоримо. Јаке државе Европе, велике корпорације и богати појединци агресивно грабе за профитом, а њихова стална глад за новцем и моћи највише се види у Африци. Зато сам се одлучио на овај корак и зато себе остављам тамо. Афричка култура је разнолика и слободно могу рећи да она заузима високу, додуше неформалну позицију, светске културне баштине. Почевши од уметности и заната, фолклора и религије, одеће, националне кухиње, музике, језика и обичаја па до историје која је делом утицала и на ону коју ми данас учимо. Велике културне разноликости могу наћи не само у земљама суседима, већ и у једној држави самој што сам имао прилике да видим.
Могу слободно да кажем да сам ако не више, онда барем подједнако научио ја од њих колико и они од мене, додуше не у истим сегментима. Моја улога је да ту децу научим енглеским језиком, бројевима, да их научим да пишу, читају али и да замисле неки другачији свет. То су углавном деца из сиротишта па је самим тим и моја одговорност већа. Такође, врло често причамо о Србији, учимо српске националне песме,а упознајем их и са нашом културом. За мене је то нека врста мисије и са нестрпљењем чекам почетак децембра када ћу се поново наћи међу њима у Кенији и Танзанији.“
Иако његов волонтерски рад носи у себи огромну одговорност и значај за ову заједницу, он се суочава са проблемом одрживости јер све активности финансира искључиво самостално. Није корисник ниједног пројектног финансирања, а потребе заједница које помаже знатно превазилазе његове капацитете. Ова чињеница додатно појачава његов значај за локалне заједнице у којима волонтира па је вероватно зато и омиљен међу онима које помаже. Као што смо већ рекли, у свом раду он сарађује са локалним наставницима па самостално осмишљавају и реализују едукативни процес и радионице за децу а имајући у виду да су у питању сирочад Лука им помаже и тако што им носи ствари које им могу олакшати свакодневницу. На наше питање шта је то што чиме грађани Јагодине али и целе Србије могу помоћи Лука одговара:
То је гардероба свакако. За децу од 2 до 15 година оба пола. Наравно лепо очувана. Од осталог не знам шта бих издвојио осим можда неколико исправних а половних мобилних телефона за децу која су прошла кроз сиротиште а на крају уписала студије.“
На крају, господин Лука Миличић позвао је све оне којима је овај текст пробудио жељу да попут њега ураде нешто слично да га контактирају и да му се придруже. Свакако најмање што можете да учините јесте да овај текст поделите и раширите по друштвеним мрежама.
Контакт телефон:
+381652220687 Лука Миличић
Текст написао:
Стефан-Вук Милановић
Главни уредник интернет портала Глас Поморавља
