Средњовековне повеље српских владара спомињу многе цркве и манастире на простору општине Параћин. Остатке неких од њих можемо и данас видети у клисури Црнице, у атарима села Забрега, Поповац, Буљане и у Сисевцу. Када се 1375. године, први пут помене Параћин, Паракинов Брод је поменут као насеље са тргом, док се касније Параћин помиње као трг са панађуром. Старе повеље и записи не спомињу цркву или манастир на простору града у средњем веку, нити су трагови неког сакралног објекта сачувани до данас.
Како су многи поседи на територији данашњег града били у власништу светогорског манастира Лавра светог Атанасија, неки историчари и локални хроничари претпостављају да се негде у близини средњовековног трга налазио манастирски метох или да се на тргу налазила црква посвећена истом свецу. Међутим како за сад нема никаквих података о средњовековној цркви у Параћину, ове идеје остају на нивоу хипотезе и претпоставке. Први помен о неком сакралном објекту на простору градског насеља доноси турски путописац Евлија Челеби. Он негде око 1665. године пролази кроз Параћин, у ком се тада налазила турска паланка, односно мање утврђење. Поред војне архитектуре, Челебија у Параћину бележи и џамију. Данашњим истраживачима је познато да су турско утврђење и џамија подигнути у 16. веку током власти Рустем паше, великог везира султана Сулејмана Величанственог. Комплекс турског утврђења и џамије налазио се на простору данашње Електродистрибуције, до улице Стеве Писара. Током аустријске власти на овом простору 1718. – 1739. године, џамија је била претворена у цркву, у којој су служила два свештеника. По повратку Турака, у зграду се враћа џамија. Након ослобођења Србије од Турске власти, џамија је напуштена, и служила је у различите сврхе. Материјални остаци ове грађевине видљиви су и данас. Почетком 19. века, за време владавине књаза Милоша Обреновића, саграђена је мања црква посвећена св. Марку, и налазила се у близини данашње цркве св. Тројице. У порти параћинског храма и данас постоји гвоздени крст на месту на коме се налазила црква св. Марка. Ова црква је служила до изградње нове цркве 1888.
Општина параћинска је заједно са својим грађанима почела зидање данашње цркве, 1862. године. Када је зидање цркве било готово завршено, 1864. године, централни торањ се срушио и од грађевине је остала само рушевина. Овај догађај је зауставио градњу на дужи временски рок, која је настављена тек 1893. године. Градњу је прво започео италијански предузимач Пеларини. Да би је 1897. наставио инжењер Милосав Павловић из Пожаревца, према нацрту београдског архитекте Јована Илкића. Црква је коначно завршена и освећена на празник св. Тројице, 6. јуна 1899. године, за време власти краља Акелсандра Обреновића. Цркву је осветио митрополит београдски г. Инокентије. Црква као грађевина представља мешавину различитих стилова. Српско – византијске основе са једном куполом. Звонара је спојена са црквом и припада романском стилу, док је унутрашњост цркве у стилу барока. Дрвена конструкција иконостаса је рад столара Влајковића из Београда, а иконе у њему су рађене у Русији. За време ослобођења Параћина у Првом светском рату, 10. 11. и 12. октобра 1918. године, током немачког бомбардовања приликом повчалења из града, црква је тешко оштећена. Немци су са севера бомбардовали град, нишанећи врх црквеног торња као место погодно за осматрање и артиљерију. Овом приликом торањ је срушен на земљу. Срушени торањ је обновљен тек 1926. године, али се остаци рушења и шрапнела могу видети и до данас. Црква је претрпела мања оштећења и током другог светског рата, када су током експлозија војних магацина били полупани прозори. Прошло је скоро 120 година од када је параћинска црква саграђена и освећена. Дуже од једног века, храм бди над градом, као духовни центар, али и симбол параћинске вароши и историје града на Црници и његове бурне прошлости.
Текст: Филип Стефановић, Завичајни музеј Параћин
