Политичка надметања давно су изгубила свој смисао. Савремено политичко друштво сукоб програма и идеологија види само као површну шминку онога што се крије иза, а умивена лица политичких опција заправо су само добра реклама оних којима је капитал и моћ једини могу приуштити унутрашњи мир. Друштвено прихватљиво одмеравање снага у политичком рингу не постоји па се оно пре може упоредити са варварством јачег над слабијим него са надмудривањем на шаховској табли. Иако се Александар Вучић врло често хвали својим шаховским умећем, начин на који се он и његови посилни на нивоу општина обрачунавају са неистомишљеницима више личи на отоманску сечу кнезова или персијско обезглављивање Леониде него на дуел програма, идеја и резултата, више личи на стратешко ратно освајање него на демократију.
Јуче, 21.06. демократија у Србији је нестала заједно са вишестраначјем. Иако је бојкот технички гледано успео, Србија је изгубила једина два упоришта демократије у којима се могла чути и једна и друга страна, у којима је постојала дискусија, чак и са онима који у истој могу користити само силу.
Познато је да медији више нису медији и да медији зависно од врсте друштвеног уређења фактички служе само штите одређене структуре. Мафијашке из црне зоне, тајкунске из сиве или режимске-опет из сиве али медији су данас можда и најјаче упориште и стуб на који се ослањају они који владају, невезано којој структури исти припадају. Променом људи и миљеа власти мења се и уредничка политика медија и тако у круг. Као медиј који је до сада увек био на страни правде, настављајући континуитет уредничке политике решили смо да покажемо своју доследност и да једним кратким текстом направимо паралелу између јучерашњих избора у Параћину са Термопилском битком стављајући тиме тачку на пораз Саше Пауновића у Параћину и зарез на анализу политике и парламентаризма Српске напредне странке у Србији.
Наиме, као што то већ из историје знамо битка код Термопила одиграла се пре тачно 2500 година, а без обзира што су Персијанци на крају извијевали победу ипак су Спартанци и њихов вођа Леонида били ти о којима се и данас говори и пише. Бројчано много надмоћнији Персијанци су веровали у лаку победу па чак и у предају положаја без борбе јер је улазак у сукоб са оваквом силом био унапред осуђен на неуспех. Вероватно и знајући исход битке Леонида је изабрао само оне за које је знао да неће одбити позив. Место битке било је врло неприступачно за надападача па је битка потрајала дуже него што је требало. По легенди, три дана су Грци пружали отпор Персијанцима наносећи им велике жртве а њихов далеко већи број никако није могао доћи до изражаја без обзира што су Персијанци у битку довели и краљевску елитну гарду. Брутална борба за одбрану достојанства и слободе трајала би и дуже а изгледи да се деси немогуће били би много већи да Грк Ефијалт није побегао код Персијанаца и одао простор тајног и слабо брањеног пролаза кроз Термопил. Захваљујући овој информацији Персијанци су Грке напали са леђа. Вођа Спартанаца, Леонида, иако свестан да ће га поменута издаја вероватно коштати пораза није одустао. Са својим људима остао је на бојном пољу и у бруталној бици борећи и рукама и зубима са далеко надмоћнијим непријатељем изгубио је живот. Иако су Персијанци обезглављено Леонидно тело натакли на колац остало је записано да су се смртно плашили чак и ненаоружаних Спартанаца које су на крају побили кишом стрела.
Српско друштво, политика и морал након свих година у глобалу налази се далеко од моралних и људских вредности које је човечанство имало некада а прича о Грцима и Грчкој као колевци демократије и даље је миленијумима далеко од српског дрштва. Међутим јучерашња борба људи окупљених око Саше Пауновића вредна се спомена. На крају крајева, нека се као легенда о Спарти прошири међу Моравцима и Србима, ако ништа друго онда као покретач и мотив за све нас, да су част и достојанство ипак изнад сваког страха од пораза и да је срамота предати се.
Пуних осам година од доласка најмоћије странке у историји Србије једна шачица људи храбро и часно борила се против ове силе слично као Спартанци против Персијанаца. Осам година градић на обали реке Црнице за напредњаке је био Термопил. Осам година су службе, медији, полиција и разне парадржавне структуре вршиле притисак на људе разарујући им породице и смешајући им отказе. Осам година је трајала опсада Петруса, некадашњег средишта пограничне (крајишке) области српске државе. Осам година улагани су милиони евра у уцене, претње, и куповину људи и њихових душа. Осам година довођени су разни Адамовићи, Шћекићи и Јовановићи да као краљева града помогну рушење утврђења демократије. Осам година тражене су слабе карике система који је и поред свих дешавања на републици учинио шта је учинио за свој град.
И успели су. Некако шибицарски ископали су армију Ефијалата из редова Спартанаца, открили слабе тачке, напали с’ леђа и победили, градећи будући систем са издајницима и прелетачима. Уценама, претњама и са по сто евра државне помоћи срушили су тврђаву српске слободе. Упорност и игра на људске слабости уродили су плодом али у недостатку образовања заборавили су да и дан данас, на месту где је Леонида пао, стоји споменик који симболично представља одговор Леониде персијском цару Ксерксу на предлог да преда оружје без битке. На том споменику пише:
„Дођи и узми!“
