Иако подржавам протесте који се већ трећи дан одржавају како у Београду тако и још неколико градова Србије међу којима је и Јагодина, на локални протест нисам и не планирам да идем. Бар не за сада. Разлог томе није лична сујета због тога ко ће водити протест. Напротив. Донекле ми је јасно и то подржавам, да носиоци протеста, заправо један део њих, морају бити грађани без политичке припадности којима је доста свих понижења које нам режим приређује готово свакодневно. Међутим сам термин „грађански протест“ ма колико звучао пријемчиво за ухо сваког коме су се сви смучили, са собом носи низ смицалица и замки на које суштински неорганизовани грађани немају нити могу имати одговор.
Сваки протест мора имати своје циљеве, сваки циљ мора имати свој пут а сваки пут формулише нека идеја. Идеје креирају људи који на основу околности бирају најлакши пут којим би се најбрже остварио циљ. Планирање, у конкретном случају организације протеста, представља умну радњу која пре свега захтева такозвану СВОТ анализу окружења и противника, затим организацију, инфраструктуру, формулисање поруке која се шаље грађанима и формирање протесног одбора који је неопходан успех. Не доводећи у питање чињеницу да протести и демонстрације по природи ствари могу настати спонтано јер њих иницира акумулирано незадовољство грађана а окидач за испољавање беса тј последња кап у чаши често може бити и банални разлог, апсолутно спорим и сматрам немогућим да било који спонтани протест против непријатеља који у својим рукама има све институције и медије може успети без планиране организације и лидера који за разлику од тима људи који ће се поменутом организацијом бавити и није неопходан-мада је увек пожељан.
Мени, као и већини грађана апсолутно је јасно да је огромна већина народа прогутала причу да су сви исти, иако по мом мишљењу нису али то сада није тема. Јасно ми је да грађани немају поверења у политичаре и јасно ми је да желе суштинске а не козметичке промене оронулог и криминалног система. Међутим, као што сам малопре рекао, протести који су настали спонтано, иако са великом стартном енергијом, неће имати перспективу уколико се не појави лидер или организациони одбор. А ево и зашто.
Искусни властодшци, људи којима је политика професија и који се истом и само њом баве већ деценијама, готово непогрешиво знају како „маса дише“. За њих је народно незадовољство слично нуклеарној енергији с тим што су с годинама успели да савладају њене особине па су атомску бомбу претворили у процес контролисане фисије која иако са страшном енергијом онима који је контролишу доноси само корист не наносећи чак ни минималну штету. Систем функционисања и усмераања поменуте енергије је, ма колико то деловало немогуће, врло лак.
Убачени елементи, углавном добро организоване групе студената из студентских организација, затим навијачи и припадници организација базираних на идеолошкој основи гласно и продорно, у складу са инструкцијама које су добили урадиће управо оно што је требао да уради организациони одбор протеста, додуше дијаметрално супротно, јер ће незадовољство грађана каналисати у смеру који одговара само режиму. Унапред припремљене пароле, испланирана маршута кретања, изјаве, теме као и појединци које ће „гађати“ увредама не представљају спонтаност младих ентузијаста већ спровођење задатака добијених од стране режима било да је у питању републички или локални. Исте те групације поред наведеног имају за циљ формирање фракција унутар протестаната, ширење нејединства и изазивање како међусобних тако и сукоба са институцијама-наравно у оној мери која у том тренутку највише одговара налогодавцу. Обезвређивање протеста главни је циљ убачених и добро организованих групација које уз вештачко медијско позиционирање „лидера“ који ни по чему не заслужују да то буду представљају коначан ударац народном незадовољству. Некако спонтано, они који немају шта да кажу латиће се микрофона а они који ни по чему не заслужују чело колоне осмехнуће се камери режимских медија баш у тренутку снимања репортаже. Тако ће „лидер“ или „лидери“ из режимске кухиње брзо наметнути свој лик, своје планове и трасирати пут побуне на такав начин који ће за циљ имати једино додатно демотивисање већ демотивисаних али незадовољних грађана. Потрага за „идеалним представником“ опозиције на грађанским протестима догодила се још и пре него што су протести почели. А протести су, додуше само они контролисани, сами по себи пожељни за режим. И због „мира“ и због очувања позиција људи у власти. Сви сте чули за „боцу под притиском“ и углавном сви знате да она мора имати издувни вентил како услед прегревања не би експлодирала, па тако у том светлу, ови протести постају пожељни за режим у тренутку кад се вишак енергије усмери на издувни вентил уместо на експлозију. Кроз тај вентил издуваће се многе ствари. Насиље, примитивизам и скретање фокуса јавности на друге теме и појединце сачуваће сваког властодршца. Трошење ентузијазма часних и истрајних људи да се нешто може променити шлаг је на торти победе режима над грађанима и суштински представља нови период-нови мандат мртве баре у којој стари крокодили вребају нове жртве док у муљу комадају све што својим чељустима дограбе.
Што се Јагодине тиче, напомињем да неке од шетача одлично познајем, за добар део њих верујем да су ту из апсолутно чистих намера, са некима сам и сарађивао, са некима сарађујем, са некима се слажем у свему а са некима се слажем само у томе да се ни у чему не слажемо али са сигурношћу знам да они верују у то што раде, једино што са моје стране постоји оправдана бојазан да ће се врло брзо разочарати јер не могу једва пунолетна деца одређивати како и на који начин ће се протести одвијати, иако су на свим протестима добродошли-јер овај град и ова земља остају њима. И некој новој деци. Ако их након ове власти уопште и буде у довољној мери која је потребна да оправда постојање једне државе и једног народа.
Аутор
Стефан-Вук Милановић
Председник јагодинског градског одбора
Српског покрета ДВЕРИ
