Готово свакодневно чујемо како млади људи напуштају Србију. Празне се села али и градови. Ниске цене радног сата, лоши закони који не штите раднике, приватизација, гашење огромних производних гиганата и да не набрајамо даље али све је то довело до све већег одлива младих. Ретко ћете данас чути да вам неки млад човек каже како не жели да напусти Србију па зато наша прича о два брата из Кочиног села код Јагодине враћа наду да Србија има будућност уколико у њој остану храбри и вредни млади људи попут Игора и Дарка Радојевића.
Редакција Гласа Поморавља имала је ту част да један дан проведе у домаћинству ова два брата и да на основу те посете сачини текст који као позитиван пример из нашег окружења може бити мотивација многим младим људима да остану у Србији.
Питали смо их како изгледа живети на селу и од земље?
Ако се посматра објективно живот на селу има много више предности него мана. Пре свега удаљеност од града није велика па нам је у сваком случају све доступно као и да живимо у граду. Своје време и послове сами организујемо, договарамо се око свега, немамо шефове и резултат свега зависи од нас и временских прилика додуше, али на то не можемо да утичемо. Шта је до нас увек одрадимо како треба и задовољни смо исходом, каже старији брат Игор.
Дарко, који је имао прилику да једно време ради у Беграду додаје да се до центра града стиже за петнаестак минута вожње што је неупоредиво мање него када би Београђанин са Вождовца морао приватно или послом на Чукарицу. Такође он као предност живота на селу истиче и могућност стварања самоодрживог система опстанка у времену у ком живимо.
Ако занемаримо комерцијални приступ пољопривреди како ми функционишемо јер смо се за то определили, пољопривреда чак и као допунска делатност може пружити додатну сигурност онима који се одлуче на тај корак. Пре свега ствар је у храни, здравој и квалитетној, то је свакако примарна ствар и привилегија да тако кажем јер је храна коју купујемо у маркетима сумњивог квалитета и порекла. Овде увек знате на чему сте, тј. шта сте и како произвели, истиче Дарко.
Осим обезбеђивања здраве хране ова два брата обезбеђују и комплетну егзистенцију за целу породицу захваљујући пољопривреди а колико су посвећени свом послу најбоље говоре бројке.
Четири трактора, комбајн, берач, прикључне машине, 100 хектара земље коју обрађују, велики број грла стоке-свиње, овце, краве, бикови за тов и што је најважније 365 радних дана у години.
Све ово не би било изводљиво да између ова два брата не влада слога и не само међу њима већ и међу њиховим супругама и родитељима. Подршка коју пружају једни другима основа је за сваки успех. Заједничким снагама, свако на свој начин и у складу са својим могућностима доприносе да ово домаћинство буде то што јесте-једно од најреспектабилнијих и најперспективнијих ближем окружењу. Одговорним приступом према себи, својој породици али и окружењу успели су да се издигну изнад ситуације у којој се налази цела држава па их лоши привредни показатељи не спутавају да раде на себи и сопственом напретку. Висока цена горива, ниске субвенције, нестабилно тржиште и неизвесна будућност српске пољопривреде их не демотивишу, напротив, све то им не дозвољава да се опусте јер ко хоће нешто да учини нађе начин, ко неће ништа да учини нађе оправдање. Ова два брата су нашла начин да своју будућност сами уређују, радом.
