Нарочити повод за разговор са Сретком Дивљаном нам и није потребан, јер је овај професор, историчар уметности, врхунски сликар и предани педагог својим заслугама у културном и просветном свету Јагодине, и не само Јагодине, одавно стекао статус живе легенде. Уз кафу и домаћинску питу-кромпирушу, разговарали смо о културним приликама у нашем граду, ситуацији у школству, али и последњем у низу резултата његовог посвећеног педагошког рада, књизи објављеној крајем 2019. године под називом „Ликовно-емоционална интелигенција“.
„За све је потребна интелигенција, а овом књигом сам хтео да покажем колико је важна и емоционална интелигенција. Деца траже пажњу, а наша настава у школи постала је досадна, па паметна деца често маштају и ћуте на часу.“, каже некадашњи професор, за чије се часове никад није могло рећи да су досадни. „Велики проблем имају и просветни радници у таквом систему, и ученици. У књизи покушавам да укажем на то да је потребно активно радити са децом још од фетуса да би се спречиле евентуалне негативне последице. Код деце нема талента, већ само воље, љубави и жеље према ономе што раде. Радне навике су веома важне. Важан је и однос мајке и оца према детету, јер дете све памти и касније „враћа“ својим родитељима. Деци је потребно пружати много љубави, али им не повлађивати превише. Потребно је са њима озбиљно разговарати о свему. Кроз цртеже се деца исповедају, али нико не треба да даје своје тумачење дечјег цртежа, јер је то његова тајна! Треба детету дозволити да само исприча своју причу о цртежу ако жели.“
На питање како усадити деци радне навике, Дивљан одговара:
„Дете треба да има своје обавезе, које могу бити једноставне, попут тога да после јела одложи свој прибор на прање. Оно ће своје обавезе брзо усвојити уколико зна да ће у супротном бити адекватно кажњенo (забраном изласка, на пример). На тај начин дете учи да сноси одговорност за свој (не)рад и за свој живот. Најгоре је куповати дечју љубав, условљавати куповином дете да извршава своје задатке.“
Сретко се осврнуо и на потешкоће у данашњем школству:
„Много је неспособних учитеља који нису свесни шта својим позивом добијају. За ситуацију је крива и држава која дозвољава да у једном разреду буде тридесет и више ђака. С обзиром на оскудно време које реално можеш да посветиш сваком детету, не можеш ни да одговараш за незнање тог детета. У одељењима са мање деце, учитељ сноси пуну одговорност за знање ученика. Држава би требало да много више инвестира у просвету.“
„Бити учитељ није једноставно“, каже Дивљан. „За то је потребно солидно познавање дечје психе. Важна је мотивација, али не путем материјалних ствари, већ љубављу и радом са децом. Деци треба давати увек три пута захтевније задатке од њихових могућности јер се тако јавља жеља да иду напред, да побеђују.“
Овај дугогодишњи професор у школи и некадашњи декан Учитељског факултета у Јагодини, радо се сећа својих дана проведених у просвети:
„Није лако бити декан на факултету, пуно је разних изазова, али се договором и разговором све може решити. Много је теже радити као професор зато што имаш и моралну и материјалну обавезу према детету.“
Често се упоређују некадашње генерације са савременим и наглашава велика разлика међу њима.
„Ту разлику правимо ми јер нисмо способни да се прилађавамо времену и да напредујемо, већ остајемо везани за устаљене навике и традицију. У томе бисмо доста тога могли да усвојимо са Запада. Био сам у прилици да, током својих боравака у Финској, присуствујем настави. Тако су једном, на часу математике, деца по киши најпре ишла у шуму и скупљала лишће у једној кеси, а потом су отишли до оранице и другу кесу напунили земљом. Затим су упоређивали тежину лишћа и земље. Тако се учи! Ја сам од пекара научио шта је четвртина и половина, кад ми је секао бурек, а не од своје учитељице. У музичком кабинету мноштво је свих могућих инструмената и сви се опробавају у свирању. На часовима физичког су боси – школа има подно грејање. Стимулација стопала, као што знамо, благотворно делује на све органе у телу, а да не говоримо о пријатном осећају. Деца се тамо лепо друже. И даље имају предмете који укључују стицање разних практичних вештина, налик оном што је некад код нас било Домаћинство.“
Сретко Дивљан је неко ко је оставио неизбрисив траг у културном животу Јагодине, па нисмо могли да се не осврнемо на тренутне прилике. Познато је да се, поред сликарства, овај свестрани геније доказао и на позоришним даскама, бројним представама које је упечатљиво режирао. О страсти коју осећа према позоришту сведочи и чињеница да је први увео позориште у наставу (али и балет и модни дизајн – чак је и фабрика Беко шила униформе по моделима ученика). Последњу представу, захтеван позоришни пројекат „Три Сретенове неправде“, режирао је 2018. године, а посвећена је оснивачу Учитељске школе у Јагодини, Сретену Аџићу, као и аутору првобитног текста, Слободану Жикићу. Текст је адаптирао Драган Лукић, који је био и заменик редитеља, а његова улога у набавци костима, изради сценографије и организацији читаве представе била је од немерљивог значаја. Нажалост, одиграна је само премијера јер није било новца за даља извођења. Глумачки ансамбл је био велики, а глумачке бравуре остварили су, између осталих: Биљана Ђуровић, Зоран Живковић, главни глумац који је за три дана савладао цео текст, Милан Цаци Михаиловић, Тома Трифуновић, бројни глумци-аматери, млади професионалци и студенти. Расвета је била модерна, футуристичка, сценографија фасцинантна. Представа нас учи да морамо памтити и славити наше великане из прошлости, јер народ који није у вези са својом историјом, нема будућност.“
О тренутном позоришном животу у граду нема много речи хвале:
„Понекад је добар, а понекад ужасан. Сматрам да Општина нема добру политику према позоришту. Позориште не може да ради без пара, а обезбеђивање новца је дужност градских власти. Градско позориште је три пута губило статус професионалног, а више пута је престајало са радом. Нелогично је да у граду у коме се одигравају Дани комедије не постоји професионално позориште. Сам фестивал генерално је постао снобовски скуп са примарним циљем да се прикажу нове и раскошне тоалете. Ипак, желим да верујем да план о изградњи новог Културног центра није само маркетиншки трик пред изборе, већ да ће локална самоуправа заиста и довршити изградњу овог здања. Култура уопште није на завидном нивоу јер ми, запослени у култури, ћутимо, не бунимо се. Један од скорашњих примера је споменик Јованчи Мицићу на улазу у Јагодину, који скрнави сваки уметнички принцип, иако је идеја сама по себи занимљива. Јагодина је одувек имала изврсне сликаре: Ику Вукићевића, Војкана Величковића, Жикицу Јовановића… а град ниједном није откупио ниједну њихову слику. То је срамота. Једном приликом био сам у комисији када се одлучивало о откупу једне слике Јована Бијелића. Општина није пристала на цену коју је понудила власница и слику су недуго затим откупили Хрвати. Слично је и са спомеником Светозару Марковићу. Један од најбољих вајарских портрета стоји већ дуго оштећен, сломљене шаке. Починилац и шака су нађени и потом, уз помоћ Слободана Стојановића, вајара из Параћина, шака је припојена остатку бисте, али је после краћег времена нађена поред споменика, смрвљена у прах. Саката биста великог Светозара испред Културног центра у Јагодини као да симболично представља културу града. И не само културу, већ и архитектуру која се претворила у сумануту изградњу стамбених зграда без икаквог урбанистичког плана, а на штету старих грађевина у моравском стилу, паркова и зелених површина. Много би боље било да су уместо тржних центара направљени велики паркови. Дрвеће нам је неопходно. На дрвеће не смемо качити умрлице, дрво не служи за то. Можемо почети од малих ствари, као што је постављање корпи за отпатке и бацања смећа у њих. Од малих ствари дошли бисмо постепено и до великих промена.“
Текст припремила
Александра Милутиновић
