Проценти подршке, привредни раст, незапосленост, суфицит, животни стандард, плате, пензије, очекивања… Та очекивања исказују се у процентима којима власт са пуним самопоуздањем барата остављајући утисак у јавности да и сами верују у то што говоре.
Говори се о свему што грађанима може улити наду да је напредак који чекамо, већ скоро осам година, на дохват руке. Ту је, колико већ сутра уверићемо у исправност одлука наше напредне политичке елите која је након доласка на власт наставила где су стали претходници, апсолутно прихватајући све оно најгоре против чега су декларативно борећи се дошли на власт.
Контролисаним и медијима у свом власништву извештавају, обмањују и збуњују јавност разним процентима и статистичким подацима о свему неопипљивом док статистике о неким другим, свакодневним темама нема.
Одлазак младих, раст цена и инфлација, крађа беба, број законски одузете деце, стопа криминала, број гладних и бескућника, површине продатих ораница, река стављених у цеви, судбина приватизованих привредних субјеката, број жртава транзиције, нерешена убиства и као епилог свега-стопа самоубистава нису теме којима се званично бави српски завод за статистику.
Повод да напишем овај текст је снимак бруталног и готово незабележеног самоубиства у центру Крагујевца. Третирајући себе као животињу, ратни ветеран је испред ланца маркета Макси себи пререзао врат. Да, ратни ветеран се заклао. Тражио је оброк. Безуспешно. Брзо, без задршке и упозорења, чини се рутински, пререзао је себи главну артерију. Иако то баш не и делује као лака смрт, очигледно да му се и такав, мучни растанак са сопственим телом, чинио као излаз из паклено тешког живота који је живео. Реком крви која се сливала низ тротоар исписао је поруку онима који су остали, онима који ће о овом догађају слушати или смогнути снаге да погледају поменути снимак.
Повлачење браћо!
Пара која се на хладном јануарском јутру издизала изнад локве крви док измучена душа напушта још измученије тело, слична је оној из свеже прокључале кафе коју баш у том тренутку у оближњим кафићима испија српска младеж конструишући сопствени план за повлачење и бег. На другачији начин али из истог разлога сваки други млади човек жели да раскине са собом и оним што јесте а овај догађај само је потврда исправности да је за то дошло крајње време.
Србија није опција!
Иронично и понижавајуће, дан касније, док се обележава Дан Републике Српске-територије за коју је крв проливао поменути ветеран, у издању Информера грађани су могли да читају исповест Малчанског берберина. Колико пута је силовао и на који начин ошишао дванаестогодишњу Монику, шта би радио да је Моника његово дете и још море бљувотина порука су да може и горе. У српским медијима нема места за исповести родитеља чију је децу отела држава, за исповест оних који су након што је држава продала њихова предузећа постали бескућници јер им је систем одузео све, нема места за жртве криминалних кругова и пљачку државе, нема места за узбуњивача из Крушика, нема места за гладне. На своју исповест има право осведочени болесник, манијак и силоватељ али не и било који опозициони лидер кога свакодневно провлаче кроз медијско блато јер је тобоже криминалац кога ето они не желе да ухапсе иако имају све доказе. У нашим медијима пожељне су само оне теме које величају власт и њене представнике, дискредитују противнике овог система вредности, као и оне теме којима се грађанима одвлачи пажња са системских проблема.
Поставши машине за прање и умножавање крвавог и прљавог новца данашња политичка елита главни акценат ставила је на пропаганду. Једина „здрава“ и „функционална“ целина у Србији није ни здравство, ни школство, ни привреда, ни војска, понајмање судство и полиција већ сфера контролисаних медија и пропагандне активности. Фабрика лажних вести даноноћно ради на скретању пажње са догађаја од виталног значаја.
Незапосленост, глад, беда, стварање нове друштвено-политичке касте медиокритета, новоствворене потребе које диктира савремено друштво а на које просечан појединац не може да одговори, неправда и несигурност у којој живимо доводи све већи број људи до тачке пуцања. О последицама онога што ће се десити након опште тачке пуцања актуелни режим не размишља.
Режим не размишља за шта је способан народ чији су припадници спремни да сами себи прережу гркљан због неправде коју трпе? Не размишља да гладни родитељи неће дозволити да им се отимају домови и деца? Не размишља да свако ћутање и свако понижење има свој праг, своју црвену линију, не размишља да је можда овај ћутке пререзан гркљан и крв која је потекла плочником управо та црвена линија. Режим не размишља да је одјек каме која је након тога ударила у тротоар звоно којим је почело одбројавање овом режиму? Одбројавање милиона обесправљених и гладних, одбројавање које све гласније пара тишину у којој нас присилно држе. Наркодилери, ратни профитери и старлете на којима почива овај систем игноришу све јасније поруке да је доста и да овако више не може.
Те поруке шаљу људи које је овај систем уназадио. Људи попут радника јагодинске пиваре, ФКС-а, параћински стакларци, они којима се у јавним предузећима не исплаћују плaте, робови приватног сектора, незапослени који без обзира на стручну спрему своја места морају да уступе партијским кадровима, родитељи који живе у страху од одузимања деце, рекетирани, опљачкани и понижени.
Поруке тих људи пробудиће и оне за сада привидно успаване а онда ћемо остатке овог режима гледати по тротоарима. Коцка је бачена.
Слава му!
