Фјаско опозиционог протеста одржаног у понедељак чини се ставља тачку и на овај покушај да се, ако никако другачије, још једна трагедија употреби за мобилизацију грађана и усмеравање њиховог беса према тренутној власти. Иако није први пут да се (зло)употребом трагедија и кризних ситуација покушава променити тас на ваги и окупи иницијална маса која је потребна да се власт обори на улици или барем примора на уступке које опозиција тражи, пракса показује да се ти и такви покушаји увек завршавају супротно од жеља опозиционих првака.
Готово сваки досадашњи покушај сводио се на нови ресет опозиције која се након помпезних најава о „Дану Д“ изнова враћала на почетни положај и то углавном са негативним скором у јавном мњењу што значи да иако су у политици преко 30 година ипак изостаје осећај за комуникацију са бирачима.
Саможивост опозоционих представника
Додатан терет опозицији представља чињеница да ни млађа ни старија популација нема осећај индентификације са опозиционим странкама и њеним првацима који се и поред неколико узастопних неуспеха и даље гурају на чело свих протесних колона. Ако изузмемо лидера Двери као и раније руководство Народне странке који су се након изборних неуспеха повукли са чела својих партија преузевши тако део одговорности за неуспех странака које воде и њихов останак испод цензуса, нико од осталих није сматрао за сходно да се након великих обећања и празне изборне кесе повуче са руководећих места својих странака. Напротив, опозициони лидери без обзира на све лошији рејтинг у јавности и даље инсистирају на својој неопходности у политичком животу Србије.
Опозиција као страно тело у српској националној перцепцији
Такође, идеолошке маргине већег дела опозиције апсолутно су неприхватљиве за већински део народа у Србији јер пре свега подразумевају европске интеграције по сваку цену, прећутни став да је Косово завршена прича, увођење санкција Русији, активнију промоцију ЛГБТ идеологије и њену чвршћу институционализацију. Уз то, пуно је опозиционих првака који заговарају јаче војне интеграције са земљама Нато пакта, а својим деловањем очито да игноришу потребе Срба у Рс и Цг правдајући то чињеницом да је то унутрашње питање међународно признатих држава и да Србија ту не треба да се меша. Анализирајући све ово јасно је да се близу 80% грађана Србије не уклапа у овај идеолошки концепт и самим не види опозицију као будуће носиоце извршне власти.
Ситуација у медијима
Са друге стране опозициони медији се утркују да оспоре и исмеју све па чак и оне потезе власти који су несумњиво добри за јачање суверенитета и снаге Србије. Увођење војног рока, набавка наоружања, помоћ Србима у Цг и Рс, инфраструктурни пројекти, неувођење санкција Русији, одржавање контаката и сарадње и са истоком и са западом, па чак и улагања у пронаталну политику углавном су предмет оспоравања. За ове медије и сви српски пријатељи попут Мађарске, Русије и Кине су камен спотицања Србије док су земље које без имало стида газе достојанство Србије на сваком кораку представљене као најпоузданији српски партнери. Када су медији у питању проблем је и чињеница што сви медији који не подржавају рад владе са пуним правом истичу да су они „опозициони медији“ форсирајући ову флоскулу као врхунац медијске етике. Уместо да ако већ оспоравају незсвисност медија са нациоланом фреквенцијом својим радом дају пример независности, они се по аутоматизму сврставају на једну од страна-у овом случају ону другу, чиме показују да су заправо још зависнији од оних медија чију независност доводе у питање.
Допринос опозиције стабилном рејтингу власти
Неспорно је да и поред најава тих опозоционих медија да се налазимо у кључном моменту „обарања режима“ опозиција ипак својим деловањем помаже власти да одржи стабилан рејтинг у свом бирачком телу док је опозиционо бирачко тело идеолошки и концептуално расцепкано без јасне идеје о томе који политички правац нуде па се веома често чини да чак ни сама опозиција не верује у захтеве које је испоставила власти позивајући је на политичку одговорност али без довођења у питање сопствене етичке одговорности.
