Сматра се заштитником деце, учених људи, трговаца, морепловаца и путника. Светитељев култ распрострањен је не само код православаца, већ и међу католицима, те је у другим земљама познат и као Божић Бата.Свети Никола (Николај Мирликијски), чудотворац, рођен је у малоазијском граду Патара, у данашњој Турској. Умро је 19. (6) децембра 345. године, сахрањен је у Саборној цркви Мирликијске митрополије, а крајем 11. века његове мошти пренете су у Бари, у манастир Светог Јована Претече. Осим што се спомен на дан смрти Светог Николе слави 19. децембра, односно 6. децембра по грегоријанском календару, Свети Никола се прославља и 22. маја, у знак сећања преноса његових моштију у Бари.
Славу Свети Никола прославља највећи број Срба, а зашто је то тако покушала је да објасни етнолог Милица Карапанџић.
– Велики број етнолога сматра да је слава додељивана на начин да породица слави оног свеца на чији је дан крштен први предак те породице. Заступљена су и становишта да је слава бирана по завичајном храму, односно свецу коме је тај храм био посвећен. Најбројније су породице које славе Светог Николу, Светог Аранђела, Ђурђевдан, Светог Јована, Митровдан… Према неким подацима, најбројнији храмови у Србији посвећени су управо Светом Николи – објашњава Карапанџићева.
Протојереј Саборног храма у Нишу Миодраг Павловић каже да православци знају да је ово строго посна слава и да нема мрса тог дана.
– Празновање Светог Николе познато је не само код нас, већ и код католика. Његове мошти налазе се у Барију, у Италији. Оно што је важно за све који славе да се не огреше и омрсе. Тога дана трпеза је посна (а и Божићни пост је у току), а породица треба да буде на окупу. Домаћин изјутра носи славски колач у цркву, жито, вино и свећу, након литургије свештеник домаћину сече колач. По повратку кући, породица се окупља за трпезом, и оно што је важно ко год тога дана дође у кућу, не треба га вратити – објашњава протојереј Павловић.
Веровања
Постоје и веровања да на Никољдан нероткиње треба де се моле Светом Николи, а понегде је и забрањено обављање такозваних женских ручних радова.
Дух помагања и даривања сиромашних, који је био смисао и животно опредељење светог Николе, па и сутра треба даривати оне који немају и помоћи им. Зато је традиција да се даривају ораси, лешници, јабуке и слаткиши стављањем у ципеле покрај кревета или у прозоре.
Осим што се празнује као највеће српско крсно име, Свети Николај Чудотворац такође је еснафска слава, односно заштитник заната лађара, сплавара, рибара и воденичара. Због тога се још назива водена слава, а верује се да не треба започињати ни путовања. Такође се у народу сматра да је заштитник путника и сиротиње.
На хришћанским бродовима дуж Јадранског и Средоземног мора морепловци су држали икону Светог Николе јер га сматрају својим заштитником.
Светитељ је рођен у Патари у Ликији, био је јединац, син богатих и угледних родитеља. Духовни живот започео је у манастиру Нови Сион у којем се већ налазио његов стриц, Свети Николај епископ патарски. Након смрти родитеља, кренуо је да шири веру и милосрђе, али о својим доброчинствима није говорио јавно. Након тога постао је архиепископ Мирликијски те је у време прогона хришћана завршио у тамници, али ни тада није одступио од вере. Сматран је светитељем и током живота, људи би га позивали у тешким и болним тренуцима. Боловао је кратко и упокојио се 343. године, када је сахрањен у Саборној цркви у Мири. Шест векова верници су обилазили његов гроб у Мири, међу којима су били и Стари Словени. Након турског освајања Ликије и из страха да мошти светитеља не буду оскрнављене, 1096. године пребачене (прокријумчарене) су у Бари, у Италији, где су положене у Цркву Светог Јована Претече. После три године изграђена је велелепна црква посвећена Светом Николи.
