Након Аустругарске окупације Србије у ратом разореном Параћину на јесен 1915. године улазе немачки војници. Непосредно пред долазак Немаца у Параћин група виђенијих Параћинаца долази до индустријалца Чеха, Јована Сјеницког да га замоле да прихвати место председника општине и заступа Параћинце пред новом окупационом влашћу јер је познавао језик, културу и менталитет до тада за Поморавце потпуно непознате немачке војске.
Бугари поздрављају Аустроугарске војнике 1916. године у окупираном Параћину
Храброст и солидарност овог човека коју је показао у првим месецима окупације, где је својим животом и животима чланова своје породице гарантовао Немцима да нико од грађана Параћина неће да пружи оружани отпор те да саботира нове локалне власти, једнака је са храброшћу Параћинских официра и војника који су се у том тренутку повлачили преко Албаније. Како су Немци заплењивали све потрепштине које је њихова војска потраживала, Сјеницки је успео да спречи додатну присилну реквизицију, и борио се против уласка немачких војника у куће људи, убедивши их да све што буду тражили могу да добију преко општинске управе. Спречио је окупаторе да скину звона са параћинске цркве, а с обзиром да су Немци, страхујући да би се мушко становништво града могло охрабрити на устанак, у више наврата разматрали опцију масовног интернирања становништва, до тога, на срећу и због интервенције Сјеницког ипак није дошло. Уочи доласка бугарских окупационих снага у Параћин, велики број учитеља и свештеника (које је бугарска власт сиситематски прогонила) из града и околине успео је на време да се склони преко Мораве, у чему је улога Сјеницког била од пресудне важности, на територију под контролом Аустријанаца. ”Тек кад Бугари преузеше власт у Параћину, видесмо како нам је добро било под Немцима”, наводи Сјеницки. Добивши поуздану информацију од Немаца да му Бугари спремају ликвидацију, он се на пролеће 1916. склонио у Београд.
