Димитрије Маринковић рођени Параћинац, је српски правник и политичар. Био је министар унутрашњих послова и министар правде владе Краљевине Србије, као и председник Сената. Његови синови били су познати политичари Павле Маринковић и Војислав Маринковић.
Димитрије Маринковић је рођен фебруара 1835. у Параћину, а његова породица се доселила у Параћин из села у пидножију Ртња и о њима се знало још од Првог српског устанка. Један део породице се 1813. преселио у Вршац, а други је остао у Параћину. Његов отац Павле Маринковић био је имућан трговац који је свом сину пружио најбоље образовање. Димитрије је основну школу похађао у Параћину, а 1846. уписао је гимназију у Београду. Након завршене гимназије, Димитрије је 1855. завршио правни одсек Лицеја у Београду. Оженио се Јеврејком Великом Клајн. Ступио је 1855. у државну службу као практикант првостепеног суда у Београду. Служио је као чиновник у министарству правосуђа и просвете, а након тога био је судија Трговачког суда. Постављен је 1866. за председника Трговачког суда, а 1867. постао је члан Апелационог суда. Од 1874. до 1884. био је судија Касационог суда.
ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА
У време Светоандрејске скупштине 1858. припадао је ширем кругу либерала и обреновићеваца, који су се залагали за рушење кнеза Александра Карађорђевића. Престао је да буде либерал након 1868, када је Јован Ристић постао вођа либерала. У Напредну странку учланио се 1881. и за време прве напредњачке владе постављен је за владиног посланика. Био је један од истакнутих вођа Напредне странке. По први пут постављен је за министра правде у влади Милутина Гарашанина од 19. фебруара 1884. до 14. маја 1885. Заступао је од фебруара до октобра 1884. министра просвете и црквених дела. У владама Милутина Гарашанина био је министар унутрашњих послова од 14. маја 1885. до 4. априла 1886. Бринуо се о одржању реда за време Српско-бугарског рата.Као сталожен и искусан човек управљао је пажљиво министарством унутрашњих послова, не стварајући непотребну свађу и увек је као министар пазио да се не огреши о закон. Пошто су нови избори били предвиђени за мај 1886, краљ Милан Обреновић је на месту министра унутрашњих послова морао да постави некога ко ће да крши законе и да полицијским притиском утиче на изборе. Због тога је Маринковић са места министра унутрашњих послова премештен на место министра правде. На том положају био је од 4. априла 1886. до 13. јуна 1887.
Био је члан Државног савета од 1886. до 1889. Поново је постао министар унутрашњих послова у влади Стојана Новаковића од 7. јула 1895. до 29. децембра 1896. Као министар унутрашњих послова посебно је заслужан за истребљење хајдучије, захваљујући њему и његовим начелницима током 1895. и 1896. похватани су или побијени главни хајдуци.Хајдучија је у то време била раширена у читавим крајевима, а на једног хајдука долазило је неколико јатака. Пошто је знао да без јатака нема хајдучије и да читава села представљају хајдучке јатаке, он је на терет среза ставио штету од хајдучије, али и издржавање војске, која се бори против хајдука.
Димитријеви синови били су познати политичари Павле Маринковић и Војислав Маринковић. Влада Владана Ђорђевића поднела је оставку 20. јула 1900. због одлуке краља Александра Обреновића да се ожени са Драгом Машин. Мандат за састав нове владе краљ је понудио Димитрију Маринковићу, као поузданом напредњаку, али Димитрије је одбио. Препоручио је краљу да мандат повери Алекси Јовановићу, Ипак Димитријев син Павле Маринковић је тада постао министар просвете. Димитрије је имао великог удела у издавању Устава Србије из 1901. године, по том Уставу уведен је Сенат Краљевине Србије, а Димитрије је постао први председник Сената. Напредна странка је била растурена 1896, али захваљујући вештини Димитрија и Павла Маринковића постајала је поново важан чинилац, највише захваљујући увођењу Сената. Захваљујући његовом залагању остварена је радикално-напредњачка фузија у влади Михаила Вујића. Када је краљ Александра Обреновић намеравао да током 1902. укине Устав Србије из 1901. године Димитрије се томе супростављао и након свађе са краљем дао је оставку на место председника Сената. Умро је 17. јуна 1911. у Београду.
