Последњих година апокалиптичне слике опустошених шума, огољених падина, унакажених делова заштићених подручја, чак и градских излетишта и паркова,постале су свакодневница. Од југа Србије до Фрушке горе, Ђердапа до Златибора, шуме се немилице секу. Постале су плен крадљиваца, бескрупулозних и бахатих инвеститора, извођача, трговаца, бизнисмена, свих оних који свет посматрају искључиво кроз лични интерес.
Дуго су нам стручњаци објашњавали да ситуација није алармантна и да су хектари шума који „нестају за ноћ“ резултат „рада“ ситних шумокрадица, као и да је то уобичајена појава пред грејну сезону. У међувремену аутопутем, у правцу Лапова, почели су да се котрљају огромни камиони натоварени трупцима из свих делова Србије који нису баш огревно дрво. Погађате – ту је фабрика „Кроношпан“, гигант у производњи плочастих материјала, светских размера. Ради дрвна индустрија, шта је ту спорно, помислиће неко. „Кроношпан“ има сигурно загарантоване количине сировина а шуме Србије, изгледа, немају толики капацитет продукције дрвета. Безгранични капацитет има само људска похлепа. Теоријски, има дрвета али цена трупца са неке врлети на граници са Бугарском и цена оног који расте крај пута на Јухору су „разлика између губитка и добитка“. Кроношпан мора да добије своју „дозу“ а, претпоставимо, надлежни из „Србијашума“ имају задатак да је обезбеде. С обзиром да није исто „папиролошки испеглати“ тј. уклопити у регуларне планске оквире, пар десетина и пар стотина или хиљаду кубика, могле би се, рецимо спровести се разне „згодне“ мере „осветљавање, проширење пута, санитарне сече, евидентирање снего- и ветроизвала и тамо где их нема, а ту су и разне књиговодствене „виртуозности“. Шумски пожари су исто „згодни за пеглање губитака“, свашта се може смислити. Да је немогуће сакрити толике злоупотребе (када би се чиниле) вероватно су били свесни неки од савесних инжењера у ШГ „X“ па су, напустили службу или једноставно удаљени. Заиста, запитајте се какво је то предузеће које напуштају искусни инжењери и то из моралних разлога јер сваки њихов потпис представља трајну одговорност што партијски кадрови на руководећим местима, селектовани по принципу „што послушнији кадар и што гори стручњак“ не разумеју, јер њихова кратка перспектива не види даље од набреклог новчаника, кућерине, џипа и довољно печења и шприцера. О томе, како се прича, колико је радника без конкурса запослено у последњих 20 година упркос забрани запошљавања у јавном сектору, као и о непотизму, невероватним платама неких, о радницима „фантомима“ који примају плате а да их нико никада није видео, старлетама и становима по БГ-у, могли би да постављамо питања унедоглед. Ми, обични грађани не знамо да ли је то тачно, зато и питамо.
Шта је са приватним шумама? Кажу, све се чисти, редом, „гули се до земље“ и све буде легално. Нема ту више ни речи о плановима сеча, о одрживости, о пошумљавању.. Оно што остаје је пустош и шума „пањача“ у најави, у најбољем случају.
Шта је са шумама које су враћене СПЦ? Уз сво поштовање према цркви и вери, прича о масовној експлоатација манастирских шума у сарадњи са предузећем „Форнет“ које се бави консалтингом и услугама у шумарству, по систему „фифти – фифти“, не одражава претерани патриотизам и духовност, мада, када се боље размисли – Сигурно се тај новац користи за хуманитарне акције и обнову цркава и манастира а не за тамо нека блиндирана возила, виле и друге тривијалности.
Исти је случај са шумама које су некада конфисковане и које је држава реституцијом вратила потомцима „народних непријатеља“. Махом у иностранству, потомци су потпуно незаинтересовани за исте осим у смислу да их што пре продају. Господа Таушановићи нпр. су се брзо снашли па су њихови враћени хектари шума, након 60 година чекања, врло брзо „уновчени“. Вероватно је огорчење због онога што су преживели њихови преци од стране комунистичке послератне власти, однело превагу над било каквим позитивним сентиментом према овој земљи. „Много их брига“, што би се рекло.
ИМА ЛИ НЕКОГА КО ВОЛИ ШУМЕ, КО СЕ БРИНЕ О ЊИМА, КО ИХ ШТИТИ?
“Србијашуме“ и национални паркови Србије, они чија је законска обавеза гајење, одржавање и обнова шума понекад подсећају на „козу која чува купус“. Некима, као да је једина делатност смишљање начина да искористе и продају што више дрвета и дивљачи без обзира на последице. Када су и у којој мери последњи пут вршена пошумљавања у овом крају и који је био проценат успешности? Колико се успешно негује подмладак? Имате ли неку репрезентативну младу састојину? Може фотка и локација? Кажу радници, када мало попију, да, када треба пошумити рецимо 200 ха, уместо тога се пошуми 2 а средства се „преусмере“ на нешто профитабилније, као што је возни парк или сређивање пута ка омиљеном ловишту где ће долазити „битни људи“ па ће се склапати „битни послови“, обезбеђивати везе за напредак у каријери и сл. Ма шта знају пијани радници…
Без шума, драги моји, нарочито букових, пресушиће извори, бујице ће спрати земљиште с падина, затрпати потоке и реке, имаћемо поплаве после сваке јаче кише, одроне, клизишта. Имаћемо загађен ваздух јер неће имати шта да га чисти и обогаћује кисеоником, екстремне температуре неће имати шта да нам ублажава. Без шума тамо где су Богом дане, земља постаје пустиња а већ се увелико суочавамо са набројаним појавама.
Уместо што ћуте, поштени шумарски инспектори, инжењери и техничари,и гледају уништавање шума које су њихови претходници пажљиво подизали и одржавали деценијама, гледају подвијена репа само због својих пар десетина црвених новчаница месечно. Па колико вам душа кошта господо? Да ли је то цена ваше професионалне и људске етике? Они који учествују у криминалу последице свог деловања не могу сакрити. Голе сечине се не могу „камуфлирати“, вишедеценијска евиденција не може нестати а сведоци су свуда око вас. Будућност не прашта.
Текст писала: Мартина Николић
