Протеклих пар дана обележило је трвење грађана путем друштвених мрежа по питању начина на који би се требало опростити од покојног Балашевића. Они који су уз његове стихове расли, заљубљивали се и сазревали призивали су Дан жалости и Алеју великана, они други присећали су се његових гостовања у бившој Југославији, изјава у Загребу и политичког деловања. Све у свему, један од највећих, ако не и највећи од свих и онај који се деценијама тако вешто играо речима нас је напустио. У његову част Александар Грковић одборник у Скупштини града Јагодине написао је нешто што би требало да буде његов опроштај од овог музичког великана. Притом, Грковић је једини од представника владајућих и опозиционих странака који се, на свој начин, званично опростио од Балашевића. Александров текст вам преносимо у целости:
„Ђолетова меланхолија и ја смо се дохватили ономад када сам био средњошколац, тамо негде у другој половини деведесетих година. Радећи у породичној трафици, у дворишту породичне куће, у Улици Јухорској, у паузи од учења слушао сам марљиво и педантно албум „Марим ја“. Утврдјивао сам га боље него градиво из математике. Ту поред боксова Пал мала сам имао једну Аиwу, касетофон са једном главом на којој сам вртео аудио касете док сам ишчекивао муштерије и убијао доколицу. И тако ту се некако затекла та „Марим ја“ аудио касета, поклон од неке од тадашњих симпатија, а симпатија је у тим годинам било к’о плеве. Оле лоле, она прва верзија, верзија моје генерације, Слабо диваним маџарски, Неверник, Цитрон, Дивљи бадем, Марим ја, Човек за кога се удала Буба Ердељан. Како су само летеле, час страна А час страна Б. Ускладиштеше се негде у малом мозгу таквом силином да их ево и до данас споменем с времена на време. Тада смо Ђолетова меланхолија и ја направили пакт да се нађе ту увек када затреба. И сјајно смо се дружили у време туробне муке ратова и тескобе свестране и моћне која се није давала испарити и пустити нас на миру.
А онда крећу слике… „Календар мог детињства“
Гледао сам га, Ђолета, на ТВ-у како га мука и тескоба разарају док га је УДБА присиљавала да пева на „Таргет концерту“ на Тргу Републике 1999, слушао како га пљују јер је отишао усред рата у Словенију спачавајући своју главу свог оштрог језика, по увек универзалној скали УДБА-е баждареној да ти се усере у живот ако имаш своје ЈА.
А онда сам мало потом на јагодинској пијаци чуо „Јебите се деведесете“, у оном ћошку тамо поред рибарнице тихо и срамежљиво, плашљиво до мере да је онај из радње фалша и аудио копија сам себе преиспитавао да ли је уопште требало пустити јер је то била јерес још увек. Није смео ни могао да одзвања јаче од Цеце нарочито не на пијаци људских покушаја да буду добри и нормални у невреме.
Но мало потом ето њега попут хероја, свуда по Србији па и у Јагодини. Био је то први и једини пут да сам га слушао уживо, те чудесне 2001. Јагодинска хала спортова крцата, емоције пренаглашене, нада у исијавању попут набреклог котла пред самом експлозијом. Разочарао се потом он, разочарао ја, разочарали сви, што су нам украли наду баш онако како није смело.
А онда су мене дохватиле године Дивљих бадема, Провинцијалки, Буба Ердељан, док нисам налетео на своју Протину кћи. И све то време сам га пратио и гледао га како се не разуме са својима, како бежи у беспуће југоносталгије у нестајању и проклетству негдашњег постојања времена где смо сви били једнаки. А шта је ту било спорно!? Једном у једној емисији рекао је како је његовој мајци за неки број био тесан Нови Сад. Њему је онда тесна била планета у свој тескоби неразумевања својих.
Ето све до данас трајала је та прича о омиљеном, певачу, кантаутору, писцу, забављачу бритког језика и креативног ума када је моја „Оливера“ улетела у собу и викнула „умро је Ђоле“.
Јбт ковид нам је за годину дана угасио целу једну и начео мноштво епоха! Наравно да сам га волео, читао и слушао целог живота. То нисам престајао ни када сам му замерао што неће да се спусти по Србији више него по западној СФРЈ. Његова Беба га је бранила тврдећи ми да у Србији нема дворане коју смеју да му издају последњих 10 година. Недостајаће ми као неко свој који је био ту сваког другог дана на кафи и трач партији о дешавањима у паланци, онај пријатељ попут рода, или “друг из војске који је постао другар до гроба”.
Хвала му на експлозији свевремене емоције и меланхолије којом нас је гадјао у потиљак незнања И неразумевања и кошницу потребе да будемо истински слободни, заљубљени, вољени, емпатични. Хвала му што нас је подсећао да добрих има више но лоших онда када га добри нису разумевали а лоши му радили о глави. Не може то свако! То могу само посебни!
Хвала му на дивним песмама и књигама! Хвала му на химнама епоха и генерација.
“Сустала је и посустала” “једна проста душа словенска”…
Сада негде под својим “багрењем што му ломише душмани љуби неку босоногу и одбеглу од сна”…
На крају крајева, “неко то од горе види све” јер “где год је стао тај рулет, беше премија”…
У част Ђорђа Балашевића “Свирајте ми јесен стиже дуњо моја”…“
Александар Саша Грковић
