Смиљана Стајић успела је да после 80 година разреши велику породичну мистерију – сумња њене прабаке, која је током Другог светског рата изгубила сина, Косту Поповића, и са којом је и сама отишла у гроб, делимично се обистинила. Јагодински борац Коста Поповић није страдао на Бањици како се мислило, већ у далекој и хладној Норвешкој, у језивом логору смрти за Србе. Његово гробно место остало је празно, јер породица тело никада није добила. На споменику пише да је стрељан у бањичком логору.
Али, Смиљанина прабака све до своје смрти 1983. године веровала је да је њен син некако успео да преживи. Смиљана је одлучила да претражи документацију на интернету, а потом и контактира историчара и добила је потврду да њен предак уопште није умро у Београду, већ у Норвешкој, где и она сада станује. Он је био упослен у злогласном логору градећи пут ка Финској. Била је то 1942. година, а млади Коста, партизан из околине Јагодине, имао је свега 17 или тек 18 година у тренутку смрти.
Како је Смиљана описала на фејсбуку, у посту посвећеном Кости Поповићу, он је рођен 1924. године у Великом Поповићу. Као најстарије дете послат је код своје баке и деке у Јагодину на школовање. Када је почео рат, 1941. године прикључио се партизанима и на крају завршио у нацистичком логору Бањица. Одатле је својим родитељима успео да пошаље поруку, скривену у комаду одеће, са молбом да га спасу. Прабака је имала неке везе са људима на високим положајима у Београду, али нико није могао да помогне…
Када се рат завршио, сви су претпостављали да је стрељан у логору. Ископали су празан гроб за њега и написали на надгробној плочи да је убијен у концентрационом логору на Бањици.
Али, из неког разлога моја прабака је још веровала да је он некако преживео логор. Посетила је једну видовиту жену и она јој је рекла да је њен син још жив, али да се налази у хладној и далекој земљи. Прабака је умрла 1983. године и веровала читав живот да је Коста негде у Норвешкој – пише Смиљана.
Она је рођена 1985. године. Студирала је норвешки језик и сада живи у овој земљи. Каже, дуго није ни знала за ову причу о веровању прабаке…
– Преселила сам се у Норвешку 2012. године и увек размишљала да бих можда могла да проверим да ли је мој прадеда-ујак заиста некако завршио у Норвешкој, као што је моја прабака веровала. Чекала сам готово 8 година и пре неколико недеља почела претрагу на интернету, која је трајала сатима. Пронашла сам његово име – он је био на листи људи који су умрли у норвешким радним логорима 1942. године. Преминуо је у Карашоку, где су логораши из Србије градили пут до Финске. Али ипак то је било само име, могао је то бити и неки други Коста Поповић. Контактирала сам норвешког историчара, чије је главно поље истраживања било управо о српским логорашима у Норвешкој – написала је она.
И ово је истина: Коста је био у логору Бањица шест месеци, а априла 1942. је депортован, заједно са још 1.700 Срба у Норвешку.
– Сада морамо да променимо натпис на надгробној плочи – написала је Смиљана која је решила мистерију.
Коста Поповић, иначе, има и своју улицу у Јагодини. Он је био члан Беличке чете и учествовао је у акцији спаљивања нацистичког хангара у Јагодини. Ухваћен је као седамнаестогодишњак и послат у Бањицу.
Пакао о коме се мало говори
„Српски логори“ у северној Норвешкој су често погрешно називани логорима за ратне заробљенике. Југословенски заробљеници у тим логорима су првих година рата били без статуса ратних заробљеника. Они су били политички заробљеници, партизани и таоци који су послати са Балкана у окупирану Норвешку да би били искоришћени као робовска радна снага и потом истребљени – убијени.
Судбина затвореника представља праву хуманитарну катастрофу и скоро 70 посто њих је умрло, пише портал Расен.
Да иронија рата буде већа, највећа страдања забележена су док су логор чували норвешки стражари. Од 21. марта 1943. је одговорност за затворенике преузео немачки Вермахт и немачки војници су преузели улогу стражара-чувара у логорима за заробљенике, па су тада и лекари Црвеног Крста добили приступ у логоре. Тиме су услови били побољшани.
Норвешки чувари су радили углавном у логорима дуж државног пута 50 (данас Е6). У различитим временским периодима је постојало више такозваних „српских логора“ у Норвешкој, али норвешки чувари су радили у четири-пет од њих.
Један од њих је Карашок
Робовски рад се у највећем делу састојао од градње путева („Блодвеиен“ – „Крвави пут“), сечења дрва и пољопривредног рада као и чишћења снега у одређеним годишњим добима.
У логору Карашок (Карасјок) у Финмарку (Финнмарк) је до децембра 1942. када је логор распуштен умрло око две трећине затвореника.
Тада је логор имао виши проценат смртности него многи немачки концентрациони логори.
Од 4.268 идентификованих југословенских затвореника у Норвешкој у току ИИ светског рата било је 3.841 Срба (89 посто), док су остали били Босанци, Хрвати, Словенци и поједине друге националности.
Највећа група међу југословенским заробљеницима су били партизани или Титове присталице, односно присталице комунистичког покрета отпора у Југославији, али су међу њима били заступљени и припадници другог покрета отпора, српски ројалисти (краљеве присталице – четници).
Поред ових било је ту и Срба који су ухапшени као таоци или заробљеници од стране хрватских фашистичких присталица – усташа који су спроводили политику истребљења Срба.
Извор: Телеграф
