Данас је први септембар. Деца се, иако жељна дружења, углавном нерадо враћају читању и рачунању али исто то, додуше у реалној форми под великим оптерећењем су у последњих месец дана прошли и родитељи. Задатак који су сами себи постављали ишчитавајући цене и калкулишући са кућним буџетом гласи овако:
„Колико чегa родитељи могу купити будућим ђацима у земљи која је и без пандемије Корона вируса политику, јавне наступе званичника и нашминкану статистику ставила изнад реалног живота и потреба грађана.“
Ову једначину са више непознатих из године у годину родитељи решавају на једвите јаде, без суштинске помоћи државе и институција. Помоћ коју држава и локалне самоуправе пружају родитељима школараца креће се искључиво у оквиру интереса владајуће касте а њихов интерес базира се на формирању што чвршћег односа зависности између одређених социјалних група и структура власти. Ситним бенефитима исте ће обавезати да једног дана, а он по нашем Уставу долази сваке четири године, подрже оне који их „хране и држе у животу“. Овај специфични облик симбиозе у коме сигурно једна а неретко и обе стране паразитирају на рачун трећих, комплетно друштво повлачи у стање свеопште апатије коју повремено прекину изјаве званичника, попут оне искварцованог нам министра Шарчевића да ђаке очекују драконске казне уколико у школама не буду носили маске. Деци која су већ довољно истраумирана самим тим што су им родитељи без посла, што се уџбеници и градиво разликују од школе до школе, што наставници на часове долазе препуни личних брига, што се кроз школска дворишта неометано шетају заштићени дилери, горе поменуте претње у свом арогантном стилу изнео је човек који напада новинаре, вређа струденте, са подсмехом говори о вршњачком насиљу и на крају крајева човек који није био у стању, да ни у нормалним околностима-пре појаве Короне, организује једно рутинско полагање матурског испита.
И док се уместо физичке предлаже социјална дистанца, док се ђаци обавезују да попут Јевреја носе „заштитне“ маске и седе по један у школским клупама, вашари, дискотеке и аква паркови су крцати а чланови кризног штаба кесере се по кафићима седећи малтене једни другима у крилу и све то без маски наравно.
Али да оставимо тему дисциплиновања, да не кажем дресирања деце по страни(иако је то врло важна тема) и да се на тренутак окренемо нејасном односу министарства према школском програму и школству у целини. У том светлу чини се да честе промене наставног плана некако као да иду на руку издавачима па би „злонамерни“ рекли да су и измене школског програма такве да у њима интерес имају само издавачи и они који се са њима тале, а на те измене де факто и утичу, док ђаци и њихови родитељи због свега тога трпе велику штету. Уз свеске, прибор, ранац, замену патика и јакне које су се похабале или Богу хвала омалиле, уџбеници представљају вероватно појединачно највећу ставку, а ако све то помножите са два у случају да сте родитељ два школарца лавиринт у коме сте делује још компликованије а једначина са почетка текста као алгебра без решења.
Ова недокучива енигма „првог септембра“ која као што већ знамо представља опстанак људи у ситуацији када утрошак ресурса превазилази расположивост истих не завршава се поласком ђака у школу. Крај лета традиционално са собом повлачи и егзистенцијалне потребе попут спремања дрва и зимнице а то у одређеним случајевима имплицира неминовност задуживања породица што врло често доводи до дужничког ропства у које породице невољно упадају а чији се исход неретко завршава интервенцијом извршитеља у пратњи полиције. И док живимо у таквој држави и таквом друштву, на малим екранима непрестано гледамо и слушамо о тобожњој бризи власти за наше здравље и свесрдној помоћи у борби са болешћу за коју не постоји лек али људи и без њега оздраве, о чему говоре и свакодневне статстике о броју новозаражених, излечених и преминулих.
Све у свему, ову као и претходне године „општег напретка и благостања“ уз синхронизовану општу корона хистерију и дресуру деце обавезивањем истих, да грубо речено, носе брњице у виду маски, обележиће тешка јесен у којој ће само данашњи дан родитеље стајати више од једне реалне просечне плате.
