Још једно вршњачко насиље у Параћину! Родитељи треба да реагују на појаву првих агресија, каже дечји психијатар из јагодиског диспанзера за ментално здравље, др. Јасмина Спасојевић.
Најпре је младић испробао снагу “боксера” на вилици седамнаестогодишњег ученика у школском дворишту, потом је његов деветнаестогодишњи суграђанин бројао колико удараца шипком изазива смрт вршњака и његовог оца.
Оба случаја одиглара су се у Параћину у размаку од неколико дана.
Првом је претходило, како се за сада сумња, пљување на патику нападача, а другом, свађа у саобраћају.
Нажалост, ово нису једини примери вршњачког насиља који резултирају тешким телесним повредама, трајним инвалидитетима, па чак и убиствима међу младима.
Све се више говори о такозваним „протоколима насиља“ у школама.
Они подразумевају да се свака намера да се другоме нанесе бол у било ком облику пријави, уведе у протокол и поступи по процедури, да се разговора са учесницима и пропишу евентуалне санкције.
Међутим, остаје чињеница да се случајеви најстрашнијег пребијања дешавају изван часова, не неким другим местима и поставља се питање, одакле младим особама, адолесцентима и онима који су тек постали пунолетни толики бес и агресија који у њима изазивају жељу за одузимањем нечијег живота.
Специјални педагог који има велико искуство у раду са малолетним деликветнима и младима у ризику, Борис Херман, за Данас истиче да је насиље заправо сложен процес учења.
„Узроци вршњачког насиља су различити а један од највећих јесте преузимање модела како из породице тако и из непосредног окружења. Сами узроци могу бити и унутрашње природе али се највише говори о спољашњим факторима“, сматра наш саговорник.
Ако говоримо о преузимању модела понашања из породице, како каже Херман, велики део насилника долази из дисфункционалних примарног окружења и реч је о деци која нису научила да постоје другачији облици комуникације.
„Најгрубље речено, већина насилника не зна како функционише породица пуна топлине и охрабрујућег односа према деци. Свој бес и агресивност који им се акумулирају у телу, изазвани константним незадовољством, најчешће празне на слабијима од себе. Нажалост, деца због психофизичког узраста не умеју на најбољи начин да препознају своје емоције и да их, на друштвено прихватљив начин, каналишу, већ то раде на њима најпрактичнији начин, уместо кроз спорт или неке друге активности“, објаснио је специјални педагог.
Др Спасојевић: Родитељи треба да реагују на појаву првих агресија
Дечији психијатар из јагодиског диспанзера за ментално здравље, др Јасмина Спасојевић, слаже се да су научени модели понашања кључни у креирању насилних личности.
„Ако причамо о породици у којој је неко од родитеља насилник, онда виђамо случајеве где дете често постаје агресивно према другом родитељу, а онда и у школи према вршњацима. Ипак, нагласила бих да интернет, игрице и разне врсте медија имају изузетно негативан утицај и буде агресију“, рекла је за наш лист.
Истиче да данашње генерације адолесцената и деце не усмеравају довољно енергије и, како каже, не граде је на креативне начине, већ у највећој мери кроз насилне мултимедијалне садржаје.
Као психијатар за децу, подсећа да је важно да родитељи адекватно реагују на најмањи знак неприхватљивог понашања.
„Још у основној школи, и раније, у било ком периоду развоја родитељи треба да обрате пажњу на агресивно понашање код детета. Чак и да дете не повреди неког, и бацање и ломљење ствари су агресија која касније може да доведе до страшних облика насиља“, сматра наша саговорница.
Дете које се тако понаша, како каже, има накупљено незадовољство, исказује бес, потребно је да се са њим разговара, па на крају и уз помоћ психолога.
Одговорност институција – зашто држава не гаси пламен вршњачког насиља
Ни једно дете не може да бира ко ће му бити родитељ – онај који ће га функцијом, друштвеним положајем или новцем “спасити” казне када повреди некога или онај који је и сам агресиван и насилан према другима.
С обзиром да велики број вршњачког насиља учине они који из породице нису могли да понесу ништа друго, питање је ко њима може да помогне?!
„Поред едукације кадрова у школама, потребно је радити и на унапређењу услуга из области социјалне заштите које би се превентивно бавиле вршњачким насиљем, али и децом која се већ налазе у проблему да врше насиље. Оно што би морало да се ради јесу технике за препознавање сопствених емоција, технике ненасилне комуникације и слично“, рекао је Борис Херман, специјални педагог.
Сматра да је све мање институција и организација које се баве тиме, а и приметан је недовољан број социјалних радника, затим и улагања државе.
Како каже, нису потребни нови бирократски прописи, већ искрена намера да се ради на проблему.
„Потребно је знатно финансијско улагање, али пре свега тога потребно је да држава одлучи да ли жели да угаси пожар звани вршњачко насиље или им одговара да пламен увек буде присутан“, закључио је Херман.
Некада су ђаци клечали на кукурузу и стајали у ћошку, а данас смо узнапредовали до увођења протокола о насиљу с почетка текста.
У међувремену смо се клањали идолима улица деветесетих година који су “умели да направе кинту” и на изборима кандидовали ратног злочинца.
Несташни дечаци постали су вође навијача који бодре своје клубове, па нам још остаје да тихо и узгред решимо питање младих који ту и тамо до смрти претуку неког вршњака на улици.
Зачарани круг – жртве, по правилу, постају насилници
Док се не деси врисак смрти, поломљених лобања, костију и зуба, неретко је пре тога дуго притајен шапат претњи, стаха, увреда, омаловажавања и других облика психолошког насиља.
Млади често умеју да се покрију ћебетом по глави и једноставно чекају да прође, мислећи “добро је да није горе”.
„У ери брзог протока информација, доступности мобилних телефона, психолошко насиље, претње и уцене су све чешће. Деца најчешће не желе да говоре о томе те се и сама затварају у свој свет који им даје сигурност. На жалост, случајевима физичког насеља увек претходи дужи период психичког малтретирања о коме деца нерадо говоре. Оног тренутка када пријаве физичко насиље признају да је пре тога претходило психичко насиље“, рекао је Борис Херман, специјални педагог.
Истиче, да родитељи често немају времена да то примете, али да то доводи до уласка у зачарани круг – ако жртва и претрпи то, она касније често постаје насилник и почиње да малтретира неког другог.
И дечији психијатар, Јасмина Спасојевић каже да деца која су била повређена од стране родитеља или окружења, касније имају веома велику склоност да повређују друге.
На тај начин, формира се ланчана реакција, а само стручни и континуирани рад са једном по једном кариком може да помогне.
ИЗВОР: Данас
