Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у II светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.
Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби са четницима и партизанима на путу Крагујевац- Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених.
Стрељање је отпочело у недељу, 19. октобра, у околним селима: Маршићу, Мечковцу (Илићеву) и Грошници, јер су села, како су Немци говорили била “легло бандита“. Према сакупљеним подацима тога дана стрељано је 415 људи и 21 човек успео је да преживи стрељање. То је било мало и тада је донета судбоносна одлука да се се стрељање настави у Крагујевцу.
Исте вечери Крагујевац је блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у 4 топовске шупе, на периферији града.
Око 18 сати изведена је на стрељање једна група раније ухапшених Срба и Јевреја, 123. мушкараца и жена. Из ове групе 10 људи преживело је стрељање. Један од њих појавио се 1947. године у Нирнбергу, као сведок овог злочина.
Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали са чиме и на чему, исписали су последње поруке својим најдражима и ми данас у Музеју имамо 42 њихове поруке.
Ујутро, у 7 сати, 21. октобра, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово, у долинама Ердоглијског и Сушичког потока лежало је убијено више хиљада људи. Пошто је било више ухапшених, остале се Немци пустили кућама, око 250 људи остављени су као таоци, из разлога безбедности, док је око 200 људи издвојено и они су после данима вршили сахрањивање стрељаних. Ми данас располажемо подацима да је 21. октобра стрељано 2264 и да је 31 човек преживело стрељање.
Мајор Паул Кениг, командант I/724. пука, човек који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу чудовшне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62. преживело. Међу стрељанима било је око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости, махом Циганчића, малих чистача ципела.
После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј “21. октобар“, посвећен овим жртвама. До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и “Споменик стрељаним ђацима и професорима“, који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.
Данас, 79 година након овог масакра, крагујевачка локална власт неће обележити овај масакр на начин достојан неговању колективног сећања наводећи као разлог пандемију вируса Covid 19 док ће се, како незванично сазнајемо, данас одржати више скупова поводом дванаестогодишњице оснивања Српске напредне странке. Такође, напредњаци благонаклоно гледају на окупљања попут фестивала „Мирдита-добар дан“ на коме се негује такозвана „косовска култура“ док се истовремено из српског културног наслеђа брише сећање на злочине који су овом народу нанети кроз историју.
