Година 1837. је веома значајна за Параћин, читава друга половина године била је испуњена борбом на сузбијању куге која се појавила августа месеца. Сав привредни и друштвено политички живот у граду је тада потпуно замрео и све је било усресређено на борбу против куге.
Читав низ мера од којих неке и врло оштре, био је усмерен на сузбијању болести. Пада у очи чињеница да је књаз Милош тражио да буде информисан на дневном нивоу о стању у Параћину. Први извештај од 24. августа у коме Стојко Ранковић јавља кнезу Милошу да је био у Ћуприји и Параћину и да тамо има оболелих од куге, где је у Параћину у року од два дана умрло 6 особа. У епидемији куге 1837. године страдало је 35 Параћинаца. Куга је сузбијена оштрим мерама које су по одобрењу књаза Милоша спроводили др Карло Нађ и Аврам Петронијевић касније председник Владе кнежевине Србије. Параћин је тада био блокиран и под стражом да се здрави не би мешали са болеснима. Болесници су изношени по шумама изнад Параћина да се сами боре са болешћу. Град је по Милошевом наређењу уредно снабдеван храном а 13 болесника је преживело од 48 заражених. Аксентије Срећковић је тада био старешина среза параћинског. Куга је харала Параћином још читава два месеца и тек почетком новембра није било више оболелих, када је живот кренуо да се враћа у нормалу.
